21 aug Najbolje izgledam kad se najgore osjećam?
U moru ženske patetike ova konstatacija mi je jedna od omiljenih.
Nisam cinična, ni ironična već potpuno iskrena.
Smatram je istinom. Istinom – koju ne ostaviš po strani zato što je činjenica već istinom koja te natera da iznova razmišljaš o mehanizmima stanja i osećanja unutar sebe.
Te skrivene i pokvarene sile često nas navode da se ne ponašamo shodno svojim osećanjima. One krpe rupe tamo gde ne treba, vešto zavaravajući trag pravom problemu. Sigurno da postoje važniji i ozbiljniji segmenti života u kojima se takve sile ogledaju i prave haos, ali zašto ponekad ne poći od onih manje važnih, jednostavnijih i prijemčivijih oblasti u kojima bismo mogli lakše i delovati i razumeti problematiku?
Sve mi volimo da budemo lepe. Neke od nas lepotu smatraju prirodnom stavkom, u smislu – ili si takav rođen ili nisi.
Neke druge umeju da se potrude za lepotu videći je kao cilj na kome treba puno raditi i na kome ima prostora da se radi.
Ponekad je ta lepota izvorna, ponekad nametnuta, a ume da bude i toliko izveštačena da se kosi sa gadošću.
Ovako ili onako, mi joj svakako težimo.
Ono što o lepoti svi znamo to je ona čuvena mudrost: „Lepota dolazi iznutra“. To je ta čuvena rečenica koja nam dobro posluži kao mantra u trenucima kada nismo sigurne u svoj izgled, ali u suštini, u koju niko zaista ne veruje. Po potrebi je izvadimo iz fascikle i iako značenje teksta razumemo, gotovo nikada ga zaista i ne osetimo.
Svakako dođe doba dana kada pred ogledalom pokušavamo da nadomestimo deo ličnosti, neko nezadovoljstvo, ili prosto, prazninu u sebi.
Trudimo se da kroz odevnu kombinaciju ostavimo utisak. Oblačimo moderne krpice, seksipilne haljine, a ima onih dana kada odećom ni ne želimo da istaknemo dobar izgled već samo da prikrijemo mane. Ponekad pustimo svoju kosu da sjaji umesto nas ili veštom šminkom istaknemo masku lika žene koju zamišljamo.
Međutim, pravilo reciprociteta u ovom slučaju ne mora da bude pravilo.
Naime, ne znači da ćemo uvek ostavljati najbolji utisak ukoliko mnogo vremena i kreativnosti uložimo u izgled.
I same znate koliko puta se desilo da posle sati ulapšavanja, na kraju se niti mi osećamo zadovoljnom, niti bi taj naš trud drugi primetili.
Isto tako se prisetite koliko puta ste dobile kompliment onda kada, prema vašem mišljenju, nije postojao nikakav argumentovani razlog za to.
U najgorim patnjama za raskinutom vezom, osećanju očaja i istinske tuge, dobijala sam različite komplimente na temu svog izgleda. Govorim o stanju kada eventualni inat još uvek nije uključio svoje alarame i kada su emocije čiste.
Dok sam preživljavala „emotivni patos“, ja sam sudeći po drugima izgledala – sjajno.
Tada mi je bilo važno samo da mi kosa bude čista, birala sam da obučem isključivo ono što mi je udobno. Povremena suzica u uglu oka je šminku stavila pod – ne dolazi u obzir. Tuga nikome nije draga i niko je ne priželjkuje, ali u ovom primeru je očigledna njena uloga u mom izgledu.
I kako sad to?
Vrlo je jednostavno – bila sam neopterećena svojim izgledom.
Nije mi bilo važno kako me drugi vide, da li sam lepa ili ne, šta ko misli o mom ukusu, salu oko stomaka i da li sam pravilno uklopila kaiš sa tašnom.
Patnja mi je u tim trenucima bila dominirajuća emocija, iskrena i puštena s lanca. Tu se napravilo mesta za slobodu izgleda i ta sloboda se videla. Ljudi su počeli da primećuju tu slobodu i da je hvale jer ona prija svima, čak i kada isijava iz drugih.
Naravno, nju može pokrenuti i neka druga emocija, ne nužno teška. Pa i kada smo srećni, sreća se vidi na nama po identičnom mehanizmu. Samo nju drugi lakše prepoznaju pa se odmah zna koji nas to ukras krasi za tu priliku.
Svako na svetu prolazi po nekoliko desetina puta u životu kroz lepe ili ružne situacije i svakako da ume da prepozna osećaj koji sam pokušala da pojasnim. Neka vam ponekad dok se ulepšavate zarad drugih ili zarad sebe, to bude na pameti.
Probajte da evocirate to stanje rasterećenosti od suda prema sebi. Pa eto, kada ne uspevamo da do njega dođemo spontanim putem (ah, samo smo ljudi) onda su tu za nas iskustva i sećanja koja mogu iznova da nas nauče nešto, a u ovom slučaju podstaknu na prave stvari.
Pokušajte i videćete da ni jedna dijamantska ogrlica ne može da blješti kao iskrena emocija.
Iako se ponekad najgore osećamo, možemo najbolje da izgledamo!
Autorka teksta
Vukica Vukas,
Diplomirani fotograf
No Comments