Nedeljom, baba bi jutro počinjala pakovanjem svog cegera. U njega je stavljala, bokal, par plastičnih saksija, malu motiku, i nekoliko sadnica cvijeća. Onda bi sišla u svoju baštu i brižljivo brala ruže. Domaće ruže. Sa najvećim trnom...
„Čija si ti? Čija ti ono bi?“ Pitanje koje srećem na svakom ćošku. Žene su uvijek nečije. Kao i djeca. Nekome se mora pripadati. Ili sam očeva ili sam muževa…zavisim od statusa. Kao da nemam svoju ličnu...
Zahvali se što si se jutros probudila i ustala iz kreveta. Zahvali se majci i ocu što su takvi kakvi jesu stvorili tebe neponovljivu i jedinstvenu. Zahvali babi i djedu i svojim precima jer si tu zahvaljujući njima....
Da li zaista voliš svoju djecu dok koristiš poslednji atom svoje snage stojeći iznad šporeta dok vijugava para iz lonca marke „Metalac“ zauvjek nastanjuje pore tvoga lica sa kog čistiš znoj, trudeći se da pripremiš...
„Mama, mravi su oko stola“. Samo da ih ne bude mnogo, jer moraću da usisam...
Dok smo bili djeca posebno smo se radovali danima u kojima bi kod babe na jelovniku bio šaran ili kako mi u ovim krajevima kažemo – krap. To radovanje nije imalo veze sa mirisima i ukusima...
Osam godina je dug moj brak. Da je moj brak dijete ono bi znalo da hoda, spretno bi trčalo, znalo bi da piše, veže vezice i vozi bicikl. Pitam se zašto se onda mi svako malo spotičemo,...
Ne znam šta se dešava sa roditeljima kada se poklopi nekom igrom slučaja njihov odlazak u penziju i udaja ćerki. U stvari znam, revolucija! Makar je tako bilo kod nas. Posebno sa majkom, koja je nakon...
Budim se. Otvaram oči. Shvatam, glava mi je na nahtkasni, ostatak tijela na krevetu. Prvo što vidim je krevetac natrpan dekama, jorganima, bodićima, platnenim pelenama i drugom hrpom čistog veša koji u mislima kad legnem da spavam...
Još ti ne znam ime, ali znam kako mirišeš. Kad mi se približiš dok spavam, osjetim te i srećna sam, jer znam da si tu. Uvijek znaš šta mi treba. Naš svijet je svijet bez razumljivih riječi...