Koliko još možeš da čekaš?

30 maj Koliko još možeš da čekaš?

Osjetila je jak grč u listu lijeve noge. Znala je da je od umora, od cjelodnevnog  stajanja. Već neko vrijeme je u kuhinji. Kuva.  

Djeca su bila nemirna, imala je naporan dan, ali on će uskoro doći sa posla  Biće jako umoran.

Nešto mora da se jede, zdravlje ulazi na usta, govorila joj je majka.

Možda će ga hrana oraspoložiti. Možda neće biti mrzovoljan kao prošlog puta.

Ona se trudi. Baš se trudi. Da bude ukusno. Da bude zdravo. Da bude toplo. Da ne bude preslano, da ne bude neslano. Da nije nešto što nadima, da ga ne zaboli stomak.

Obućiće večeras onu novu plavu bluzu koju je kupila u radnji prije neki dan i zapaliti  mirišljavu svijeću koju je dobila za rođendan… Postaviće srebrni escajg koji tako rijetko koriste.

Rekli su joj da mu bude u kuhinji žena, a u krevetu ljubavnica. Tako su joj rekle one koje znaju.

Jer ona nije znala, nikad nije naučila. Ili možda nije “umjela” sa njim. Nije bila sigurna koje je od to dvoje tačno.

Kasnije će kada završi sve obaveze i uspava djecu, oprati kosu, i okupati se da spere sa sebe sve mirise kuhinje. Niko ne voli miris luka u kosi i na koži.

Ko još voli miris doma i kuće?

Tako su joj rekle one koje znaju kako.

Budi ljubavnica, ne domaćica, govorile su.

Budi mirišljava, ali imaj i nešto kuvano na stolu.

Ako bude imala sreće večeras, približiće joj se. Ako ne bude umoran. Ako mu ne bude zvonio telefon. Ako ga djeca ne iznerviraju. Ako…

Prošlog puta je samo htjela da je uzme i da kao nekad osjeti njegove čvrste ruke oko njenih butina, da je podigne, da ga opkorači.

Da je ima.

Da pokrene sve one sokove u njoj na koje je i sama zaboravila. Sokovi od kojih je bila živa. Sokovi života. Sokovi koji spavaju i koje on dugo već ne budi.

Kada mu se približila, njegova ruka, teška, samo je stajala na njenom tankom struku nepomično i bivala sve teža. Njena majica malo zavrnuta, ispod nje sijevala je bijela koža, meka, željna dodira, namazana pažljivo mirišljavom kremom da bude glatka, da bude spremna. Za dodir.

Osjećala je njegov vreli dah na vratu, ali disanje mu je postajalo sve dublje, a ruka sve teža. Ponovo je zaspao na njihovom trosjedu gdje je već odavno njegovo tromo tijelo napravilo udubljnje.

Možda večeras bude sve drugačije, mislila je. Možda on večeras zaspi u njihovom krevetu, kao nekad. Pored nje. Možda je poželi…

Na lijepo ukrašenom kuhinjskom stolu mirisala je toplo servirana hrana.

Miris hrane miješao se sa mirisom sandalovine koju je širila svijeća. U vazduhu još i dobro poznati miris kreme za tijelo marke “Nivea”.

Toplu atmosferu zaparala je melodija poruke njenog dotrajalog mobilnog  telefona.

-Jedna poruka, pisalo je na displeju.

-“Nemoj me čekati, kasniću i večeras”.

Tekst napisala: Bojana Uskoković Krvavac